User:Vakssssss/sandbox
Sistem jednakosti je jedan od izvora prava srednjovekovne Engleske, pored Common Law-a i Statute Law-a, koji kroz praksu Kancelarovog suda omogućava strankama da ostvare pravo pokretanja postupka i donošenja drugačije odluke na osnovu osećaja pravde i pravičnosti kralja.
Google Translate in "detect language" mode says that this article is in Bosnian language. Anthony Appleyard (talk) 14:07, 16 December 2020 (UTC) |
Definicija
[edit]Pravo pravičnosti (Equity Law) je engleski pravni sistem koji se razvija paralelno sa različitim propisima koje je donosio kralj (Statute Law) i opšte običajnim pravom (Common Law) u srednjem veku.[1]
Najpre, pravičnost je onaj deo zakona koji su razvili engleski kancelarski sudovi ( Court of Chancery ) da bi otklonili nedostatke običajnog prava. Takodje, to je onaj deo zakona, koji je ili može biti, proglašen u svrhu ublažavanja bilo kakvih grubih ili na drugi način neželjenih efekata koji proizilaze iz stroge primene bilo koje određene vladavine zakona.[2]
Istorija - uticaji davnina
[edit]Postoje tumačenja da su tragovi primene primitivnog sistema pravičnosti uočljivi su još u Hamurabijevom Zakoniku ( Historical Nature of Equity Jurisprudence - Howard L. Oleck ) – konkretno ustanovama talion, (,,oko za oko, zub za zub") i odredbi o praštanju kamate sirotinji.[2](član 48 -„ Ako čovek ima dospeli dug (zbog čega je optužen), i bog oluje Adad opustoši polje, ili bujica odnese letninu , ili zbog suše ne rodi žito, za tu godinu on neće dati žito vlasniku duga; za tu godinu neka se otpiše dug iz tablice, i neka ni kamate ne daje za tu godinu." )[3]
Naravno, spominje se samo nagoveštaj ideje u rudimentarnom obliku, a jasnije ustanove će se javiti sa razvitkom pravne misli i drugačijim društvenim okolnostima.
Ova drevna pravila sugerišu nameru ka pravednosti koja je više od proizvoljnog statutarnog.
Najupečatljiviji dokazi o drevnosti koncepta jednakosti, ipak,nisu pronađeni u samom Hamurabijevom zakoniku. Nalazi se u raznim sumersko-asirsko-haldejskim pločicama koje postavljaju zakon kakav je postojao nešto kasnije od perioda Hamurabija.
Moralni principi koje su uveli Hebreji, njihovoj su kodifikaciji pružili snažan osećaj morala, jednakosti u širem smislu.
U stvari, sam pojam „pravičnost“ pojavljuje se u Starom zavetu: „Da primim uputstva mudrosti, pravde, presude i pravičnosti ...“ [2]
[4]Međutim, najveći uticaj na stvaranje ovog paralelnog pravnog sistema u Engleskoj, imalo je rimsko pravo, čija je formalna recepcija , sa druge strane, zabranjena Mertonskim statutom iz 1236. godine
Osnov pokretanja sudskog spora je gotovo identičan - writ i actio , a ni kreativnni rad pretora i uvođenje najpre tužbi sa fikcijom, kasnije i ius honorarium-a ne odstupa značajno od ideje korekcije nedoslednosti koje je imalo englesko Opšte običajno pravo, oslonjeno na statute.
Razvoj
[edit]Početak
[edit]Tokom većeg dela svoje istorije, običajno pravo Engleske , uglavnom se razvijalo i primenjivalo na centralnim kraljevskim sudovima: Dvoru kraljeve klupe ( Court of King's Bench) , Sudu zajedničkih molbi ( Court of Common Pleas ) i Blagajni (Exchequer)[5]
Pravičnost (Equity) je naziv koji je dobio zakon kojim se upravljalo na Kancelarovom sudu.[5]
Sve počinje oko 1120. godine p.n.e kada je započelo istraživanje rimskog prava na Univerzitetu u Bolonji, Italiji, kako bi se ono odatle proširilo na zapadnu Evropu.
Rimska pravna materija, iako pisani izvori rimskog zakona uopšte nisu primenjeni kao zakonodavni autoritet , naišla je na neformalnu recepciju Bractona.[6]
Autoritet kraljevog suda
[edit]Zamrzavanje običajnih zakona u rigidni sistem i kompleksnije životne potrebe onemogućile su mnogim podnosiocima zahteva da dobiju tužbe koje odgovaraju njihovim sporovima. Bez odgovarajućih tuzbi, oni ne bi mogli dobiti odgovarajuću pravnu zaštitu od sudova običajnog prava[7]. Kao posledica toga, narod se obraćao kralju uz molbu da svojim osećajem pravičnosti donese presudu u njihovom sporu, što je on i obećavao zakletvom (do equal right and justice).[1]
Kralj je bio izvor svake pravde, imao je moć, kad god je to bilo potrebno i ispravno, da čini sve što se traži od prava i pravde – dominira termin kraljevog suda, a smanjen je autoritet lokalnih.
U jedanaestom i dvanaestom veku, pitanja izvan ograničenih moći lokalnog suda mogla je da reši samo kraljeva pomoć. Ona se dobija posredno, pomoću kraljevog kancelara, upućivanjem molbe. Kancelarstvo je potom izdalo „originalni writ“, kojim je Kraljevom dvoru dato ovlašćenje da sasluša i utvrdi pitanje spora.[8]
Kancelarov sud
[edit]Vremenom se taj broj povećao i najadekvatnije resenje bilo je formiranje posebnih institucija. U vreme Ričarda Drugog (1377-1399) kancelarija kancelara razvila je sud za rešavanje takvih problema – Court of Chancery.[8]
Ovaj sud je imao veliku slobodu pri donošenju odluka - mogao je da se osloni na prethodne tužbe Common law-a i njihovom dopunom prilagodi konkretnom slučaju ili nađe rešenje koje ne potiče ni iz Statute ni Common Law-a.
Kasnije, nakon što se pojavio dovoljan broj slučajeva odlučeno je da tužbe ( writ ) izdaje Kancelarov sud u svakom slučaju koji je zasnovanom na sličnim činjenicama.[8]
Značajna imena
[edit]Kralj Henri Drugi (1154-1189), imenovao je za svog kancelara uglednog crkvenjaka i svog saputnika Tomu Becketa.
Petar iz Bloa (pod linkom), Henrijev biograf, napisao je za ovo prijateljstvo da su bili „cor unum et animam“ (jednog srca i jednog uma).
Becket je studirao rimsko pravo u Bolonji i pod njegovim rukovodstvom uspostavljen je prvi nacionalni sud koji je upravljao jedinstvenim pravnim sistemom za celu Englesku. Kancelar, kraljev sekretar i čuvar savesti ubrzo je od kralja preuzeo teret administracije pravičnosti.[9]
Čak i kada je, za vladavine Edvarda Prvog (1272-1307), Kancelar bio ovlašćen da izdaje nove tužbe kako bi se bavio novim situacijama, naišao je na otpor običajnih pravnih sudova koji su često to činili da eliminišu tužbu po osnovu nezakotinosti.
Tako je običajno pravo postalo uzak, formalistički sistem, ograničen na način odobravanja olakšica dosuđivanjem štete nakon pretrpljene povrede.
1529. godine za kancelara je imenovan advokat, g-din Thomas More, što je označilo početak nove ere. Posle ovog vremena, svi budući kancelari bili su advokati.[10]
Zakon o Vrhovnom sudu, 1873. godine, ukinuo je sistem dva različita skupa sudova u Engleskoj. Odeljenja su bila slična starim odvojenim sudovima, ali su postala delovi jedinstvenog sistema.[11]
Zaključak
[edit]Danas postoje neki pravnici koji smatraju da je pomalo naivno isticati reč pravda u pravnim raspravama. Ali pravda i dalje ostaje suštinska svrha svih zakona.
Pravednost, svakako u svom istorijskom moralnom smislu, a nadamo se i u administrativnom smislu, glavna je tehnika do sada razvijena, da bi se osiguralo da zakon uvek bude lako prilagodljiv i usmeren ka postizanju pravde.[2]
Reference
[edit]- ^ a b Avramović; Stanimirović, Sima; Vojislav (2018). Uporedna pravna tradicija. Beograd, Srbija: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. p. 226.
{{cite book}}
: CS1 maint: multiple names: authors list (link) - ^ a b c d L. Oleck, Howard (1951). Historical Nature of Equity Jurisprudence. p. 44.
- ^ Stanimirović, Vojislav (2013). Hrestomatiju za Uporednu pravnu tradiciju. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. p. 44.
{{cite book}}
: CS1 maint: location missing publisher (link) - ^ L. Oleck, Howard. Historical Nature of Equity Jurisprudence. pp. 27–28.
- ^ a b Heydon, J. D. (John Dyson), 1943- (2015). Meagher, Gummow & Lehane's equity doctrines & remedies. Leeming, M. J. (Mark James), 1969-, Turner, Peter G. (5th ed.). Chatswood, N.S.W. ISBN 978-0-409-33225-4. OCLC 880959546.
{{cite book}}
: CS1 maint: location missing publisher (link) CS1 maint: multiple names: authors list (link) CS1 maint: numeric names: authors list (link) - ^ L.Oleck, Howard (1951). Historical Nature of Equity Jurisprudence. p. 33.
- ^ L. Oleck, Howard (1951). Historical Nature of Equity Jurisprudence. p. 36.
- ^ a b c L. Oleck, Howard (1951). Historical Nature of Equity Jurisprudence. p. 35.
- ^ L. Oleck, Howard (1951). Historical Nature of Equity Jurisprudence. p. 34.
- ^ L. Oleck, Howard (1951). Historical Nature of Equity Jurisprudence. pp. 36–40.
- ^ L. Oleck, Howard (1951). Historical Nature of Equity Jurisprudence. p. 40.